Odlazak
3. februar 2006.

Mog kolega Majk kaže da je čuo da preseljenje novi više stresa nego gubitak voljenog člana porodice. Ne znam da li je to moguće naučno dokazati.

Moj odlazak u novi život, 26. januara 2006. godine u 14:30, avionom ka Cirihu, nije izgledao toliko stresan. Ili mi se barem tako čini.

Nedeljama pred odlazak znao sam da se on bliži. No, kako je moj način života takav da slabo razmišljam o prekosutra (sem planiranja putovanja čemu me je naučio ovaj posao), nisam mislio o odlasku.

Poslednjih dana pred put bilo je specifično. Nisam dizao glavu od posla i ličnih obaveza. Pored radionice u Omišu, najvažniji događaj je bila slava moje porodice - Sveti Jovan. Mada o svemu brine moj brat a ja sam samo dobar gost koji povremeno uskoči da pomogne, ipak sam želeo da budem tu što više. Pretpostavljam da je to poslednja slava u narednih nekoliko godina koju obeležavam kući, uz rodbinu i prijatelje, pa sam hteo da iskoristim svaki trenutak. Konačno, puna dva dana pred put imali smo razgovore sa kandidatima za moje naslednike što me je iscrpljivalo.

Tako se desilo da sam se, koliko god to izbegavao, pakovao za odlazak u novi život poslednjih sat vremena koje sam bio kući. Možda je to bilo i bolje. Da sam se ranije ubacio u to raspoloženje, možda bi mi teže palo.

Tu sam shvatio da je kod odlaska lakši deo posla spakovati ono šta nosiš nego ono šta ostavljaš. Tako sam na poslu samo popakovao one materijale za koje pretpostavljam da će mi trebati u Ženevi dok je mnogo toga ostalo nesredjeno. Kući sam takodje ostavio mnoge stvari razbacane u svom organizovanom haosu. Moraću tome da se posvetim kada dodjem prvi put kući.

Sva ta žurba pomogla mi je da lakše odem. U celoj toj strci nisam imao vremena da mislim o odlasku. Jedino sam se teže osećao kada sam otišao da se pozdravim sa majkom i bratom Mikijem. No, majka je bila začudjujuće mirna i to mi je, u kombinaciji sa proverenom praksom da razgovor prebacim na šalu i beznačajne stvari, znatno pomoglo.

Slično je bilo i na aerodromu. Moja porodica, brat, prijatelji, šef - bilo je to okruženje u kome je lako bilo zapodenuti razgovor o svemu i svačemu umesti razmišljanja o odlasku. Nije bilo slikanja, obećanja, planova, cmakanja. Jednostavno: čekiranje, malo kašnjenje, poslednji poziv, poljubac, granica i - odoh ja u novi život.

Još jedna stvar mi je pomogla. Ja sam u stvari otišao na posao, na sastanak sa velikom grupom volontera i profesionalaca iz Evropskog skautskog regiona u našem skautskom centru u Kanderštegu. Opet, nisam imao vremena da mnogo razmišljam. A i nekako mi je sve ličilo na ranije odlaske u Ženevu

Da se vratim na stres sa početka ovog teksta. Pišem tek nekoliko dana po odlasku, u vozu koji me iz Kanderštega nosi ka Ženevi. Pravi gastarbajterski život počinje tek danas. I moram da kažem da mi nije lako. Očigledno je da sam dobro potiskivao stres ali da on negde i nekada mora da se pojavi.

Medjutim, idemo dalje!